The Lord of the Rings: The Two Towers (2002)

Recenzija filma The Lord of the Rings: The Two Towers (2002) – Epski put koji okreće sudbinu Srednje Zemlje

Peter Jacksonov The Two Towers nije samo nastavak The Fellowship of the Ring – to je monumentalna, dirljiva i vizuelno grandiozna odiseja koja podiže standarde fantastike na nivo umetnosti. Druga epizoda Gospodara prstenova nije “srednji deo” u klasičnom smislu, već samostalno remek-delo puno emocija, borbe i duboke filozofije. Film je katalizator napetosti između tame i nade, a istovremeno intiman portret ljudi, vilenjaka, patuljaka i bića koja stoje na ivici propasti.

Radnja se proteže kroz tri paralelne priče: Frodo (Elijah Wood) i Sam (Sean Astin) nastavljaju opasno putovanje ka Mordoru sa Golumom (Andy Serkis) kao dvosmislenim vodičem; Aragorn (Viggo Mortensen), Legolas (Orlando Bloom) i Gimli (John Rhys-Davies) tragaju za zarobljenim Merryjem (Dominic Monaghan) i Pippinom (Billy Boyd), dok se sukobljavaju sa Sarumanovim vojskama; a Théoden (Bernard Hill), Éowyn (Miranda Otto) i ostali branioci Rohan-a pripremaju se za najstrašniju bitku – opsadu Helmovog klanca. Jackson balansira ove narative sa genijalnom preciznošću, gradeći napetost koja kulminira u neizbežnom krvavom sudaru.

Ali The Two Towers nije samo spektakl borbi i efekata. U srcu filma leži Gollum, jedna od najkompleksnijih i najtragičnijih figura u kinematografiji. Andy Serkis, zahvaljujući revolucionarnoj motion-capture tehnologiji, stvara lik koji je istovremeno odvratan i sažaljenja vredan. Njegov unutrašnji sukob između Smeagola i Golluma metafora je ljudske podele između svetlosti i tame. Aragornova transformacija iz skitnice u vođu, Éowynina potisnuta hrabrost, i Samova nepoljuljana vernost Frodo – sve su to teme koje dotiču univerzalne istine o žrtvi, prijateljstvu i otporu u najmračnijim trenucima.

Bitka kod Helmovog klanca ostaje nezaboravna. Jackson koristi ogromne praktične efekte, CGI i hiljade statista da stvori haos rata koji osećate u kostima. Ali čak i u tom ludilu, film pronalazi trenutke tišine: Théodenovu refleksiju pred bitku, Éomerov (Karl Urban) očajnički juriš uz svitanje, ili Entove divlje osvete koje podsećaju da priroda ima svoju pravdu. Howard Shoreova partitura – sa horalima, udaraljkama i vilenjačkim temama – je lik sam po sebi, emotivni vodič kroz svaku scenu.

Što The Two Towers čini velikim? Njegova ljudskost. U sred vilenjaka, trolova i golemih oluja, ovo je priča o običnim bićima koja se bore sa strahom, gubitkom i sumnjom. Čak i dok Sarumanova vojska preti da zatraži ceo svet, najdirljiviji trenuci su oni mali: Samov govor o “dobru u svetu koje vredi braniti”, Pippin i Merryjeva naivna hrabrost, ili Boromirova (Sean Bean) posmrtna pošta koja podsmeva herojstvo.

Vizuelno, film je čudo. Novi Zeland postaje Srednja Zemlja u svakom kadru – od zlatnih ravni Rohan-a do mračnih šuma Fangorn-a. Kamera Andrew Lesnija hvata sve: od intimnih lica do apokaliptičnih panorama. Čak i nakon dve decenije, specijalni efekti (posebno Gollum i Enti) izgledaju impresivno, spoj praktičnosti i digitalne magije koji je definisao moderni Hollywood.

The Two Towers nije savršen samo kao adaptacija – on je savršen kao film. Peter Jackson nije samo preneo Tolkienove reči na ekran, već je uhvatio duh njegovog sveta: tužnu lepotu, epski opseg i večnu borbu između očaja i vere. Ovo je više od fantastike – to je opera o ljudskom duhu, podignuta do nebesa uz pomoć nezaboravnih likova, remek-scena i muzike koja podiže dlaku.

10/10 – remek-delo koje raste sa svakim gledanjem. Kao što kaže Sam: “Postoji neko dobro u ovom svetu, gospodine Frodo… i vredi se boriti za njega.” The Two Towers upravo to i jeste – veličanstveno, nepokolebljivo dobro u moru filmskih dela.

• recenzija filma