The Irishman (2019)

“The Irishman” (2019) – epska dekonstrukcija američkog kriminala i prolaznosti vremena

Režija: Martin Scorsese
Scenario: Steven Zaillian (na osnovu knjige I Heard You Paint Houses Charlesa Brandta)
Uloge: Robert De Niro, Al Pacino, Joe Pesci, Harvey Keitel, Ray Romano, Bobby Cannavale, Anna Paquin

Uvod – filmski testament velikana žanra

“The Irishman” (2019) nije samo još jedan mafijaški film. To je delo koje prevazilazi konvencije gangsterskog žanra i ulazi u domen egzistencijalne drame, priče o starosti, kajanju i prolaznosti. Martin Scorsese, jedan od najvažnijih autora američkog filma, ovde donosi retrospektivno i gotovo melankolično viđenje sveta kriminala koji je godinama istraživao u klasicima poput “Goodfellas” (1990) i “Casino” (1995)”.

U pitanju je tročasovna saga koja kombinuje političku istoriju Amerike, uspon i pad organizovanog kriminala i duboko ličnu priču jednog čoveka – Franka Shirana (Robert De Niro), vozača kamiona koji postaje plaćeni ubica i desna ruka moćnog sindikalnog lidera Džimija Hofe (Al Pacino).

Film nije osmišljen kao klasična gangsterska priča puna dinamike i akcije, već kao meditacija o posledicama života u kriminalnom miljeu, sa osećajem neumoljive propadljivosti i tuge koja se retko viđa u filmovima ovog tipa.

Radnja – putovanje kroz istoriju i sećanja

Radnja filma se odvija kroz višeslojnu narativnu strukturu, koja kombinuje sadašnjost i prošlost kroz Shiranova sećanja. Film počinje u starosti, kada Frank Širan, slabašan i usamljen, u staračkom domu pripoveda o svom životu i usponu u mafijaškim krugovima. Kroz flešbekove, pratimo njegovu transformaciju od običnog radnika do ključnog čoveka mafije, čiji je zadatak bio da “rešava probleme” brutalnim metodama.

Kroz njegovo putovanje upoznajemo dva ključna čoveka u njegovom životu – Rasela Bufalina (Joe Pesci), šefa mafije koji ga uzima pod svoje okrilje, i Džimija Hofu (Al Pacino), harizmatičnog, ali eksplozivnog lidera sindikata vozača kamiona, čije ambicije i sukobi s mafijom vode do njegovog misterioznog nestanka.

Ono što film čini posebnim jeste način na koji istražuje dinamiku između ove trojice muškaraca. Bufalino je tih, smiren i proračunat, Hofa je glasna, impulsivna sila prirode, dok je Širan čovek u sredini – odan, ali nemoćan da menja tokove sudbine.

Glumačke izvedbe – trio legendi u vrhunskoj formi

Robert De Niro kao Frank Širan

De Niro donosi tihu, unutrašnje konfliktu liku koji je oličenje čoveka koji se pokorava sistemu bez mnogo propitivanja. Njegova izvedba nije spektakularna u klasičnom smislu – nema previše emocionalnih ispada, ali upravo u toj suptilnosti i melanholiji leži njena snaga. Scena u kojoj Frank telefonom zove Hofinu suprugu nakon njegovog nestanka, nemoćan da sastavi rečenicu od krivice i bola, jedan je od najpotresnijih trenutaka u filmu.

Al Pacino kao Džimi Hofa

Pacino u ovom filmu pruža jednu od svojih najupečatljivijih uloga u decenijama. Njegov Hofa je glasna, energična i harizmatična ličnost, čovek koji ne zna za kompromis. Pacino donosi ulogu punu eksplozivnosti, ali i humora, čineći Hofu fascinantnim, ali i tragičnim karakterom.

Joe Pesci kao Rasel Bufalino

Najveće iznenađenje filma dolazi od Joea Pescija, koji je u potpunosti suprotan svojim ranijim mafijaškim ulogama. Umesto temperamentnog i nasilnog lika kakvog smo videli u “Goodfellas”, ovde tumači smirenog, mudrog i zastrašujućeg šefa mafije. Njegova prisutnost je magnetna, a način na koji isporučuje replike odaje čoveka koji ne mora da povisi ton da bi izazvao strah.

Režija i vizuelni stil

Scorsese koristi nenametljiv, ali efektan režijski stil. Za razliku od stilizovanih i bržih gangsterskih filmova iz njegove filmografije, “The Irishman” je mnogo smireniji i svedeniji, sa dugim scenama dijaloga i pažljivo postavljenim kadrovima.

Jedan od najupečatljivijih tehničkih aspekata filma jeste korišćenje de-aging tehnologije, kojom su glumci podmlađeni kako bi mogli da igraju svoje likove u različitim vremenskim periodima. Iako u nekim trenucima vizuelni efekti nisu savršeni, celokupni rezultat omogućava glumcima da prenesu priču na autentičan način.

Paleta boja i osvetljenje su diskretni, ali funkcionalni, stvarajući atmosferu koja deluje gotovo dokumentaristički. Scorsese namerno ne glamurizuje kriminalni svet, već ga prikazuje sa dozom realizma i težine.

Teme i simbolika – prolaznost i kajanje

“The Irishman” je, pre svega, film o vremenu i njegovoj nemilosrdnosti. Za razliku od klasičnih mafijaških filmova gde junaci uživaju u moći i bogatstvu, ovde vidimo kako kriminalci stare, postaju zaboravljeni i umiru sami.

Jedan od najpotresnijih momenata je završnica filma, gde Širan ostaje prepušten samom sebi, odbacujući čak i priliku za religijsko iskupljenje. Njegov život je prošao u službi mafije, a sada, kada su svi njegovi prijatelji mrtvi, suočava se sa prazninom i sopstvenim postupcima.

Scorsese ovim filmom zapravo postavlja pitanje: da li se sve to isplatilo? Da li moć i odanost sistemu zaista donose trajnu vrednost?

Zaključak – labudova pesma kriminalnog žanra

“The Irishman” nije klasičan mafijaški film, već melanholična studija karaktera i smrtnosti. Umesto da slavi zločinački život, on ga demistifikuje i ogoljava do srži.

Sa trajanjem od preko tri i po sata, ovo nije film za svakoga, ali za one koji su spremni da se upuste u ovu polako razmotavanu priču, nagrada je izuzetno emotivno i intelektualno bogato iskustvo.

Ovo je Scorsesejev oproštaj ne samo od kriminalnog žanra, već i od jedne ere filma – ere u kojoj su De Niro, Pacino i Pesci dominirali platnima. I upravo zato “The Irishman” ostaje jedno od najvažnijih filmskih ostvarenja 21. veka.

Ocena: 10/10