Terminator Genisys (2015)

Recenzija filma „Terminator Genisys“ (2015)

Uvod: Povratak u prošlost – i budućnost

„Terminator Genisys“ (2015) peti je film u legendarnom „Terminator“ serijalu i pokušaj da se saga revitalizuje kroz kombinaciju nastavka, rimejka i delimičnog reboota. Film režira Alan Tejlor (poznat po radu na serijama „Igra prestola“ i „Porodica Soprano“), dok scenario potpisuju Laeta Kalogridis i Patrik Lusi. Producenti su se odlučili za hrabar pristup – osveženje priče kroz alternativne vremenske tokove, vraćajući istovremeno Arnolda Švarcenegera u njegovoj kultnoj ulozi.

Međutim, film je dočekan sa mešovitim reakcijama, kako od strane publike, tako i od kritike. Iako nudi spektakularne akcione sekvence i nostalgične momente, suočava se sa problemima u narativu i nedostatkom emocionalne težine koja je krasila prve delove serijala. Ova recenzija pokušaće da što detaljnije analizira svaki aspekt filma – od priče i glume do vizuelnih efekata, akcije i opšte atmosfere.

Radnja: Vremenski paradoksi i pokušaj reinvencije

Film počinje u postapokaliptičnoj 2029. godini, kada Džon Konor (Džejson Klark) predvodi otpor protiv Skajneta, veštačke inteligencije koja je izazvala nuklearni holokaust. Kako bi preokrenuo tok rata, Skajnet šalje T-800 (model poznat iz originalnog „Terminatora“ iz 1984) u prošlost da ubije Saru Konor (Emilija Klark), ali i Džon odgovara na isti način – šalje svog najvernijeg vojnika, Kajla Risa (Džej Kortni), da je zaštiti.

Međutim, kada Kajl stiže u 1984, on ne zatiče istu vremensku liniju koju poznajemo iz prvog filma. Umesto mlade i bespomoćne Sare Konor, on pronalazi ratnicu koju je od detinjstva odgajao i trenirao stari T-800 (Švarceneger), kog ona od milošte naziva „Paps“ („Pops“). Ovaj robot je poslat iz nepoznatih razloga da je zaštiti, što otvara niz vremenskih paradoksa i pitanja o tome ko stoji iza ovih događaja.

Odavde film uvodi potpuno novu liniju priče: Sara, Kajl i „Paps“ putuju u 2017. kako bi sprečili lansiranje operativnog sistema „Genisys“ – prikrivene forme Skajneta. Na tom putu nailaze na neočekivane prepreke, uključujući potpuno novu verziju Džona Konora, koji je pretvoren u kiborga hibrida (T-3000) i sada radi za Skajnet. Ova ideja, iako potencijalno zanimljiva, podelila je fanove, jer menja jedan od temeljnih postulata priče o Terminatoru – Džon Konor kao simbol otpora sada postaje negativac.

Glumačka postava: Nostalgija i novi pokušaji

Arnold Švarceneger kao „Paps“ (T-800)
Švarceneger se vratio u ulozi koja ga je proslavila, i iako je vidno stariji, scenaristi su to inkorporirali u priču objašnjenjem da se njegova organska koža stari kao ljudska. Njegova interpretacija robota sa „očinskim“ instinktima prema Sari dodaje novu dimenziju njegovom liku, ali se gubi osećaj pretnje koji je njegov T-800 imao u originalnom filmu. Ipak, Arnold ostaje najjači adut filma i njegovo prisustvo nosi veliku dozu nostalgije.

Emilija Klark kao Sara Konor
Mnogi su imali sumnje u izbor Emilije Klark (poznate po ulozi u „Igri prestola“) za ulogu Sare Konor, pogotovo jer je Linda Hamilton ostavila neizbrisiv trag u toj ulozi. Klarkova se trudi da prikaže snažnu, ali i emocionalno ranjivu Saru, ali njen nastup često deluje previše bezizražajno i ne ostavlja jak utisak. Njena hemija sa Džej Kortnijem (Kajl Ris) je slaba, što dodatno umanjuje uverljivost njihove romanse.

Džej Kortni kao Kajl Ris
Najslabija tačka filma u pogledu glume je upravo Kortni. Njegov Kajl Ris deluje previše generički i nema onu harizmu i ranjivost koju je Majkl Bin uneo u lik u originalnom filmu. Kortni je fizički impresivan, ali mu nedostaje emotivna dubina, što je ključno za razumevanje lika.

Džejson Klark kao Džon Konor / T-3000
Odluka da se Džon Konor pretvori u kiborga izazvala je kontroverze, a Klarkova interpretacija nije pomogla. Njegov Džon je hladan, distanciran i bez harizme. Iako je ideja o „izdaji“ otpora zanimljiva, izvedena je na način koji ne izaziva dovoljno emocionalnog odjeka kod publike.

Akcija i vizuelni efekti

Film obiluje akcijom, ali često deluje pretrpano i generički. Iako su specijalni efekti na visokom nivou, preterano oslanjanje na CGI umanjuje realizam, posebno u scenama borbe između T-800 i T-3000. Akcione sekvence su spektakularne, ali nemaju istu težinu kao u „Terminatoru 2“ (1991), gde je svaka scena nosila emotivni ulog.

Poseban problem je dizajn T-3000 – iako je tehnički napredan koncept, vizuelna realizacija ovog lika ne ostavlja snažan utisak, a previše računalne animacije ga čini manje zastrašujućim od prethodnih antagonista, poput T-1000 (iz drugog filma).

Scenaristički problemi i vremenski paradoksi

Jedan od najvećih problema „Terminator Genisys“ je prekomplikovan i konfuzan scenario. Iako vremenski paradoksi mogu biti zanimljivi ako su dobro napisani, ovde deluju kao proizvoljne izmene koje više zbunjuju nego što doprinose priči.

Umesto da donese svežinu serijalu, film se oslanja na reciklažu poznatih scena iz prvog i drugog dela, ali bez emotivne snage koja ih je činila kultnim. Takođe, odsustvo osećaja opasnosti i ozbiljnosti koje su krasile prva dva filma dodatno umanjuje njegovu težinu.

Zaključak: Propuštena prilika za pravi povratak

„Terminator Genisys“ pokušava da bude sve: nastavak, rimejk i reboot, ali na kraju ne uspeva da bude nijedno od toga na zadovoljavajući način. Film ima svojih trenutaka – pre svega zahvaljujući povratku Švarcenegera – ali mu nedostaje emotivna srž i inovativnost koje su učinile prve filmove remek-delima naučne fantastike.

Za one koji traže čistu akcionu zabavu, film može biti solidno iskustvo, ali za dugogodišnje fanove „Terminator“ serijala, on predstavlja još jednu propuštenu priliku da se saga vrati svojim korenima.

Ocena: 6/10