“Taksista” (1976) – remek-delo otuđenja i unutrašnje revolucije

Režija: Martin Scorsese
Scenarijo: Paul Schrader
Uloge: Robert De Niro, Jodie Foster, Cybill Shepherd, Harvey Keitel, Albert Brooks, Peter Boyle
Žanr: Drama, triler, psihološki film
Trajanje: 114 min
Ocena: 10/10

Uvod: Film koji definiše epohu

Ako postoji film koji je u stanju da uđe u najmračnije kutke ljudske psihe i istraži duboku usamljenost modernog čoveka, onda je to “Taksista” (Taxi Driver, 1976). Ovaj kultni klasik Martina Skorsezea ne samo da je jedan od najvažnijih filmova sedamdesetih, već i delo koje i danas inspiriše, šokira i fascinira. Njegova brutalna iskrenost, nihilistički ton i maestralna režija čine ga jednim od najznačajnijih psiholoških trilera svih vremena.

Ovo nije film koji se gleda pasivno – to je iskustvo koje se oseća, koje peče i koje nas tera na razmišljanje. Prati priču Travisa Bikla, usamljene duše izgubljene u noćnim ulicama Njujorka, čoveka koji pokušava da pronađe smisao u svetu koji ga je odbacio.

Radnja: Put u srce tame

Travis Bickle (Robert De Niro) je bivši marinac i vijetnamski veteran koji pati od nesanice. U potrazi za načinom da ispuni svoje beskrajne noći, počinje da radi kao taksista u Njujorku, vozeći kroz najmračnije delove grada gde susreće kriminal, prostituciju i nasilje. Travis nije običan čovek – on je neko ko svet posmatra iz distancirane, gotovo apokaliptične perspektive.

Ubrzo razvija opsesiju prema Betzi (Cybill Shepherd), prelepoj i ambicioznoj radnici u predsedničkoj kampanji. Iako na prvi pogled deluje šarmantno i nevino, Travisova nesposobnost da komunicira s ljudima dovodi do katastrofe – vodi je na sastanak u bioskop koji prikazuje pornografski film, što je odbija i dodatno ga gura u spiralu izolacije.

Paralelno s tim, upoznaje devojčicu-prostitutku Iris (Jodie Foster), koju pokušava da “spase” iz kandži njenog makroa Sporta (Harvey Keitel). Osećajući se kao osvetnik i samozvani moralni čistač, Travis se odlučuje na krvavi čin – planira atentat na političkog kandidata, a kada mu to ne uspeva, okreće se protiv makroa i kriminalaca, u sceni koja ostaje upamćena kao jedno od najsurovijih finala u istoriji filma.

Lik Travisa Bikla: Portret unutrašnje propasti

Travis Bickle je jedan od najkompleksnijih i najfascinantnijih protagonista u istoriji kinematografije. Njegova psiha je slomljena, ali istovremeno i vođena čvrstom vizijom sopstvenog sveta. Oseća gađenje prema društvu, vidi grad kao đavolsku rupu punu smeća i zla. Njegova slavna rečenica “Jednog dana kiša će doći i sapraće sav ovaj šljam sa ulica” nije samo izraz njegovog prezira, već i uvod u njegovu ličnu revoluciju.

Njegova želja da postane spasitelj u početku deluje plemenito, ali brzo se pretvara u nešto mračno i nasilno. Način na koji se Travis transformiše – od povučenog vozača taksija do čoveka spremnog na krvoproliće – pokazuje nam kako usamljenost i društvena izolacija mogu dovesti do radikalizacije pojedinca.

De Nirova gluma je fenomenalna – on ne igra Travisa, on ga živi. Njegova čuvena improvizovana scena ispred ogledala “Are you talking to me?” (Jel’ to sa mnom pričaš?) postala je jedna od najpoznatijih scena u istoriji filma. Svaka njegova gesta, pokret očiju, način govora – sve deluje kao da gledamo pravog čoveka u realnoj krizi.

Režija i vizuelni stil: Skorsezeov genije

Martin Skorseze režira film s neverovatnom preciznošću i osećajem za atmosferu. Njujork u filmu nije glamurozan i lep – on je prljav, zagađen i opasan, mesto gde se noću odvija paralelni svet pun mračnih tajni. Kamera nam pruža subjektivan pogled na grad kroz Travisove oči, dok upotreba crvenih i žutih tonova stvara osećaj paklene klaustrofobije.

Korišćenje muzike Bernarda Hermana, čiji džez tonovi prelivaju melankoliju s podzemnom agresijom, daje filmu još veću dubinu. To je poslednja partitura koju je legendarni kompozitor (poznat po radu s Hičkokom) napravio pre smrti, i ostala je kao jedno od njegovih najveličanstvenijih dela.

Teme filma: Društvena dekadencija i usamljenost

“Taksista” je film koji duboko analizira teme urbanog otuđenja, mentalnog zdravlja i nasilja. Travis nije zlikovac, ali nije ni heroj – on je simptom bolesnog društva. Njegova priča odražava osećaj bespomoćnosti i gneva kod mnogih ljudi koji se osećaju izgubljeno u savremenom svetu.

Jedna od najvažnijih tema filma jeste pitanje percepcije herojstva. Kada Travis na kraju postane medijski heroj zbog svog krvavog čina, postavlja se pitanje – da li je on zaista neko ko je “spasio” Iris, ili je jednostavno čovek koji je pronašao opravdanje za nasilje? Da li je njegova metamorfoza dovela do istinske katarze ili je samo priprema za novi krug ludila?

Zaključak: Film koji nikada ne stari

“Taksista” je više od filma – to je studija karaktera, oštra kritika društva i neprolazno umetničko delo koje ostavlja neizbrisiv trag. Travis Bickle je arhetipski antiheroj, simbol svih izgubljenih duša koje traže smisao u svetu punom haosa i moralne korupcije.

Skorseze i Šreder stvorili su film koji ostaje jednako relevantan danas kao i 1976. godine. U vremenu kada društvena anksioznost i usamljenost dostižu nove nivoe, priča o Travisu Biklu ostaje univerzalna. Njegov bes, njegova nesanica, njegova borba protiv haosa – sve to i dalje odjekuje u savremenom društvu.

Ne postoji mnogo filmova koji mogu ući u ljudsku psihu na način na koji to radi “Taksista”. To je film koji vas tera da se zapitate – koliko smo daleko od Travisa Bikla? I šta nas deli od toga da i mi postanemo izgubljeni u sopstvenom unutrašnjem paklu?

Ocena: 10/10 – remek-delo kinematografije.