Schindler’s List (1993)

Recenzija filma “Schindler’s List” (1993) – Neporecivo remek-delo koje je sakralizovalo sećanje na žrtve Holokausta

Steven Spielbergov Schindler’s List nije samo film – to je filmski spomenik, duboko ljudska parabola o svetlosti u najgušćem mraku, teško podnošljivo, ali nužno svedočanstvo o kapacitetu čovečanstva i za zlo, i za herojstvo. Ovo ostvarenje, osvojeno sa sedam Oskara (uključujući onaj za najbolji film i režiju), prevazilazi granice medija, postajući deo kolektivne svesti o jednom od najmračnijih perioda istorije. Radnja, zasnovana na istinitoj priči o nemačkom industrijalcu Oskaru Šindleru (Liam Neeson), prati njegov transformativni put od hladnog oportuničara do spasitelja koji je rizikovao sve da bi zaštitio preko 1.100 Jevreja od nacističkog genocida.

Spielberg je ovde odbacio svoju prepoznatljivu vizuelnu raskoš i spektakl (bez ikakvih scena “letećih tanjira” ili senzacionalizma), odlučivši se za sirovi, dokumentarni pristup. Crno-bela fotografija (s osvetljenim crvenim kaputom jedne devojčice koja postaje simbol nevinih žrtava) ne estetizuje užas, već ga čini neizbežnim, intenzivnim, gotovo fizički opipljivim. Kamera Janausza Kamińskog hoda kroz geto, logore i fabrike kao nemi svedok, ne skrećući pogled ni pred najstravičnijim scenama – od masovnih streljanja do dehumanizacije u Auschwitzu.

Liam Neeson glumi Šindlera sa savršenom ambivalentnošću: njegov šarm, ambicija i moralna krhkost postepeno se pretapaju u čin nečuvenog saosećanja. No, prava eksplozija glume dolazi od Ralpha Fiennesa kao Amona Goetha, nacističkog oficira čija psihopatska surovost (Fiennes je za ulogu proučavao psihijatrijske izveštaje o sadistima) izaziva jezu, ali i otkriva banalnost zla. Ben Kingsley, kao Šindlerov računovođa Itzhak Stern, dodaje drami toplinu i moralnu čvrstinu, podsmevajući se svakoj binarnoj podeli na “žrtve” i “svedoke”.

Scenaristički, film je remek-delo kontrasta: Šindlerova preobrazba od hedoniste do svetca nije prikazana kroz grandiozne gestove, već kroz trenutke tišine, poglede punče kajanja, i spisak koji postaje sveta knjiga. Spielberg ne trubi o herojstvu – on prikazuje kako čovečnost može da opstane čak i kada je sistem dizajniran da je uništi. Najdirljiviji trenuci su oni koji izbegavaju patetiku: Šindlerov slom na kraju filma (“Mogao sam spasiti još…”), žene koje pevaju u WC-u dok ih vode na smrt, ili scena u kojoj Jevreji kuju prsten sa natpisom “Ko god spasi jedan život, spasio je ceo svet”.

Muzika Johna Williamsa, sa svojom tužnom violinskom temom, ne prati emocije – ona ih stvara, čineći svaku scenu još bolnijom. Iako film traje preko tri sata, svaki kadar je neophodan: Spielberg ne žuri, dopuštajući publici da razume mehanizme straha, kolaboracije, i nade.

Schindler’s List je film koji ne gledate – proživljavate ga. On ne daje odgovore na pitanje “Kako je ovo bilo moguće?”, već nas tera da se suočimo sa nedokučivošću zla i istovremeno verujemo u izdržljivost humanosti. Spielberg je, kao Jevrejin, ovim filmom ispunio dužnost prema precima, ali i prema budućim generacijama: podštio je da se Holokaust ne sme zaboraviti, jer “ono što se jednom dogodi, može da se ponovi”.

Ovo nije film koji se “ocenjuje” – on je iznad ocena. Ali ako moramo: 10/10 bez imalo dvojbe. Gledati ga je moralna obaveza.