Pusher II (2004)

Pusher II (2004) – Recenzija: Kriminal kao nasleđe, a otac kao prokletstvo

Nicolas Winding Refn, danski sineast čiji se rad već decenijama ističe brutalnom iskrenošću i stilom koji podseća na psihodelični noćni mor, u drugom delu svoje Pusher trilogije okreće priču ka liku koji je u originalnom filmu iz 1996. bio sporedna figura – Tonnyju, čiji se životni kolaps pretvara u epsku tragediju o identitetu, nasleđu i nemogućnosti bekstva iz kriminala. Pusher II: Sa krvlju na rukama (2004) nije samo nastavak, već duboko introspectivno proučavanje jednog čoveka koji se bori da premosti jaz između onoga što jeste i onoga što bi želeo da bude.

Radnja i kontekst:
Tonny (Mads Mikkelsen), oslobođen iz zatvora, vraća se u kopenhagenski podzemni svet, ali ovog puta ne kao bahati pomoćnik narkobosa, već kao čovek koji pokušava da pronađe svoje mesto u svetu koji ga je odbacio. Njegov otac, Sven (Leif Sylvester), lokalni kriminalni bos, tretira ga sa prezirom, a bivša devojka, Mette, ostavlja mu bebu za koju Tonny sumnja da je njegova. Radnja, koja se odvija sporo, gotovo kafkijanski, prati Tonnyjeve napore da stekne poštovanje oca, izgradi odnos sa novorođenim sinom i izbegne ponovno urušavanje u kriminal. Refn ne prikazuje ovu borbu kao herojski put, već kao niz nespretnih, često tragičnih pokreta koji otkrivaju koliko je Tonny zapravo bespomoćan protiv sistema koji ga je oblikovao.

Performansi: Mads Mikkelsen i ljudskost u senci nasilja
Mads Mikkelsen, pre nego što je postao međunarodna zvezda, ovde daje jednu od najintenzivnijih uloga svoje karijere. Tonny je lik koji na površini deluje kao karikatura kriminalca – tetovaže na vratu, iskrivljena grimasa, nasilnički porivi – ali Mikkelsen tu ulogu puni nedostižnom suptilnošću. Njegovi pogledi puni tuge, nesigurni koraci i trenuci tišine (kao scena u kojoj ljulja bebu u automobilu) govore više od dijaloga. To je portret čoveka koji jedva prepoznaje vlastitu ljudskost, a kamoli je neguje. Leif Sylvester kao Sven je savršeno odvratan; njegova hladnokrvna manipulacija i emocionalna zlostava prema Tonnyju podsmevaju se svakoj ideji o očinskoj ljubavi.

Stil i atmosfera: Realizam kao udarac u stomak
Refn koristi handheld kamere i naturalističku fotografiju (zasluge Anthonyja Dod Mantlea, kasnije saradnika Dannyja Boylea) kako bi stvorio osećaj da posmatramo dokumentarac o propasti. Kopenhagen nije glamurozni evropski grad, već prljavi labirint betona gde se svetlost jedva probija kroz prostore punje dima i alkohola. Scenografija je sirova: kancelarije kriminalaca izgledaju kao skladišta, a porodični domovi kao zatvorske ćelije. Čak i kada se radnja pomera u noćne klubove ili automobilske trke, Refn odbija da romantizuje bilo šta – nasilje je tu banalno, brzo i nelagodno blisko.

Teme: Očinstvo, krivica i nemogućnost promene
Pusher II nije film o kriminalu, već o tome kako kriminal uništava generacije. Tonny je žrtva oca koji ga je učinio “slabim” time što ga je odbacio, a istovremeno želi da postane bolji otac svom sinu. Ova oksimoronska borba čini srž priče. Refn postavlja pitanje: da li je moguće prekinuti lanac nasilja kada je on sve što poznaješ? Tonnyjevi pokušaji da bude “normalan” (pronalaženje posla, briga za dete) izgledaju smešni u svetu gde je svaka interakcija transakcija moći. Čak i ljubav je tu instrument kontrole.

Zvuk i simbolika: Ritam očaja
Originalna muzika, koju je komponovao Peter Peter i Peter Kyed, kombinuje elektroničke pulseve sa klasičnim balkanskim motivima, stvarajući nesvakidašnju tenziju. Međutim, pravi zvuk filma je tišina – trenuci kad Tonny stoji sam u praznom stanu, zvukove bebinog plakanja koje postaje simfonija krivice, ili zveket lanaca u Svenovom skladištu koji podsećaju na ropstvo. Refn koristi ponavljajuće simbole (pasminu, automobil, tetovažu “Respekt” na Tonnyjevom vratu) kako bi istakao ironiju: likovi traže poštovanje u svetu gde ništa nije vredno poštovanja.

Poređenje sa prvim delom i uticaji
Dok je prvi Pusher bio frenetični triler o propasti narkobosa Franka, drugi deo je sporiji, fokusiraniji na psihologiju. Refn ovde više liči na ranog Scorsesea (osećaj za marginalizovane likove) ili Cassavetesa (nesavršeni, emocionalno otvoreni dijalozi). Ali, za razliku od njih, Refn odbija da svojim likovima da ikakvu nadu – čak i kada Tonny naizgled pobedi, pitanje je da li je to pobeda ili samo drugačiji oblik poraza.

Zaključak: Nihilizam s ljudskim licem
Pusher II je film koji ne prija publici – njegova mračna vizija, spori ritam i odsustvo heroja mogu da odbace one koji traže konvencionalnu priču. Ali za one koji cene kino kao ogledalo društva, ovo je remek-delo. Mads Mikkelsen nosi film na svojim ramenima, pretvarajući Tonnyja u simbol svih koji su zarobljeni u kavezima nasleđa i očajanja. Refn ne nudi rešenja, već postavlja neprijatna pitanja o tome šta znači biti muškarac, otac ili čovek u svetu gde su sve vrednosti iskrivljene.

Ocena: 9/10
Pusher II je više od kriminalističkog filma – to je bolna studija ljudske psihologije i društvene patologije. Iako ne dostigavajući eksperimentalni intenzitet Refnovih kasnijih radova (Drive, Bronson), ovaj film ostaje najdublji deo trilogije, dokaz da je kriminalni žanr savršena platforma za razgovor o najtežim ljudskim temama.