Malena (2000)

Malèna (2000) – Filmska Recenzija

Uvod: Film o lepoti, požudi i okrutnosti sveta

“Malèna” je italijanski film iz 2000. godine u režiji Đuzepea Tornatorea, jednog od najcenjenijih reditelja italijanske kinematografije. Poznat po filmovima koji veličaju nostalgiju, umetnost i snagu emocija, Tornatore je u ovom ostvarenju ponudio melanholičnu i duboko dirljivu priču o odrastanju, strasti i okrutnosti društva.

U filmu glume Monika Beluči u ulozi fatalne Malene Skordije i Đuzepe Sulfaro kao dečak Renato Amoroso, čije oči služe kao prozor kroz koji posmatramo ovaj vizuelno očaravajući, ali emotivno bolan film. Scenarijo je inspirisan kratkom pričom Lučana Vinćenconija, a muziku je komponovao legendarni Enio Morikone, čija partitura dodaje filmu poseban sloj nostalgije i melanholije.

Radnja: Odrastanje u svetu surovih pogleda

Radnja se odvija u malom sicilijanskom gradiću 1940. godine, u vreme kada Italija ulazi u Drugi svetski rat. Film je ispričan iz perspektive dvanaestogodišnjeg Renata, koji postaje opsednut lepom i zagonetnom Malenom Skordijom, mladom udovicom čiji je muž nestao u ratu.

Malena je oličenje ženstvenosti i lepote, ali njena pojava u konzervativnoj i patrijarhalnoj zajednici izaziva prezir, ogovaranja i mržnju. Muškarci je žele, žene je preziru, a deca izdaleka posmatraju, očarani njenom harizmom i tugom. Malena ne govori mnogo – njen lik je često prikazan kroz tihe scene koje oslikavaju njen usamljen i bolan položaj.

Renato, iako suviše mlad da razume kompleksnost sveta odraslih, idealizuje Malenu i u svojim maštarijama je vidi kao ljubavnicu, zaštitnicu i boginju. On krišom prati njene pokrete, špijunira je kroz rupe u zidovima, zamišlja herojske situacije u kojima je spašava od zlobe ljudi i nežno joj se predaje u svojim fantazijama.

Kako rat odmiče, Malenin položaj postaje sve gori. Bez muža koji bi je zaštitio i bez porodice koja bi je podržala, ona ostaje prepuštena na milost i nemilost društva koje je prezire. Na kraju, u pokušaju da preživi, ona prihvata život koji ne želi – postaje ljubavnica nemačkih vojnika, što je čini metom još veće mržnje i nasilja.

Nakon što savezničke snage oslobode Italiju, Malena postaje žrtva osvetničkog gneva svojih sugrađanki, koje je brutalno prebijaju i proteruju iz grada. Renato, nemoćan da pomogne, samo nemo posmatra taj čin okrutnosti. Međutim, film se završava emotivnom scenom njenog povratka, kada se vidi da je vreme ipak ublažilo gnev zajednice. Renato tada shvata da Malena nije božanstvo iz njegovih snova, već stvarna žena – jaka i sposobna da preživi, uprkos svemu.

Gluma i karakterizacija: Monika Beluči u ulozi života

Monika Beluči u ulozi Malene ostvarila je jednu od svojih najboljih i najintenzivnijih rola. Malena gotovo da nema dijaloge – njena gluma se zasniva na ekspresiji lica, govoru tela i suptilnim pokretima koji prenose širok spektar emocija: od ponosa i samopouzdanja do bola, straha i potpunog sloma.

Malena nije lik koji previše govori, ali njen pogled, hod i način na koji nosi svoj bol govore više od hiljadu reči. Ova uloga zahtevala je neverovatnu harizmu i sposobnost da izrazi emocije bez eksplicitnog dijaloga, što Beluči čini izuzetno uverljivo.

Đuzepe Sulfaro, koji tumači Renata, donosi autentičnost ulozi dečaka na pragu adolescencije, rastrzanog između detinjstva i prvih seksualnih fantazija. Njegova gluma je prirodna i nepretenciozna, a njegova naracija kroz retrospektivu dodaje dodatni sloj nostalgije i tuge priči.

Režija i vizuelni identitet: Sicilija kao lik u filmu

Tornatore je majstor atmosfere i vizuelnog pripovedanja, a u “Maleni” to dolazi do punog izražaja. Sicilijanski pejzaži, uske kamene ulice, prašnjavi trgovi i sunčeva svetlost koja baca duge senke čine da film deluje gotovo kao san – lep, ali istovremeno surov i neuhvatljiv.

Kamera često hvata Malenu iz daljine, kroz poglede drugih likova, čime se dodatno naglašava njena nedostupnost i usamljenost. Scene u kojima Renato krišom posmatra Malenu snimljene su sa osećajem voajerizma, ali bez vulgarnosti – one ne služe da eksploatišu lepotu glavne junakinje, već da pokažu kako se ona doživljava kroz oči onih koji je ne poznaju istinski.

Muzika Enija Morikonea: Srce filma

Enio Morikone je još jednom dokazao zašto je jedan od najvećih kompozitora filmske muzike svih vremena. Njegova muzika u “Maleni” je nežna, melanholična i nostalgična, a pojedini motivi ponavljaju se kroz film, prateći Malenu kao muzički odjek njene tuge.

Instrumentalna tema filma kombinuje klasične Morikoneove orkestracije sa suptilnim motivima koji evociraju osećaj čežnje i prolaznosti vremena. Bez ove muzike, “Malena” bi bila drugačiji film – ona daje dušu svakoj sceni i ostavlja neizbrisiv trag u sećanju gledalaca.

Tematska analiza: Kritika društva i patrijarhalnih normi

Iako na prvi pogled deluje kao priča o lepoti i požudi, “Malena” je zapravo surova kritika društva koje brutalno kažnjava žene koje se ne uklapaju u njegove norme. Malena nije ni zavodnica ni grešnica – ona je žena koja se našla u situaciji u kojoj je osuđena bez razloga, a kasnije primorana da se povinuje muškom svetu kako bi preživela.

Film govori o tome kako društvo posmatra žene kroz prizmu njihove seksualnosti, umesto kroz njihovu ličnost, i kako lako kolektivna mržnja može uništiti nečiji život. Takođe, kroz Renatovu priču, film istražuje proces odrastanja i način na koji idealizovane slike o ženama mogu nestati kada se sagleda surova realnost njihovog postojanja.

Zaključak: Remek-delo nostalgije i bola

“Malena” je film koji ostavlja snažan emotivni utisak – to je priča o nepravdi, neostvarenim snovima i odrastanju u svetu punom surovosti. Đuzepe Tornatore je stvorio vizuelno prelepo, ali emocionalno razorno delo, koje se ne zaboravlja lako.

Monika Beluči je u ulozi Malene ostvarila jednu od najmoćnijih i najtragičnijih ženskih rola u savremenoj kinematografiji, dok je muzika Enija Morikonea dodala filmu dodatni sloj emocionalne dubine.

“Malena” nije samo priča o jednoj ženi – to je priča o društvu koje kažnjava slabije, o bolu neuzvraćene ljubavi i o gubitku nevinosti. To je film koji se gleda srcem i koji ostaje u duši dugo nakon što odjavna špica prođe.