Blue Is the Warmest Color (2013)

Plava je najtoplija boja (2013) – Intimna Oda Ljubavi i Odrastanju

Uvod

Abdelatif Kešišov film Plava je najtoplija boja (La Vie d’Adèle – Chapitres 1 & 2) iz 2013. godine nije samo priča o ljubavi između dve žene – on je duboko intiman, emotivan i visceralno sirov prikaz odrastanja, otkrivanja sopstvene seksualnosti i bolnog suočavanja sa gubitkom. Film, zasnovan na grafičkom romanu Le Bleu est une couleur chaude Žili Maro, dobitnik je Zlatne palme u Kanu, što ga čini prvim filmom u istoriji festivala koji je nagradu podelio između reditelja i dve glavne glumice – Adèle Exarchopoulos i Léa Seydoux.

Ova tročasovna drama oduševila je kritiku svojim naturalizmom, dubinom i intenzitetom emocija, dok je istovremeno izazvala polemike zbog eksplicitnih scena i kontroverzi oko Kešišove režije. No, u svojoj suštini, Plava je najtoplija boja ostaje jedno od najupečatljivijih kinematografskih istraživanja ljubavi, strasti i transformacije kroz koje prolazimo u svojim formativnim godinama.

Radnja i Tematski Okviri

Film prati Adèle (Adèle Exarchopoulos), petnaestogodišnju srednjoškolku koja se nalazi u previranju sopstvenih emocija i seksualnog identiteta. Isprva je u vezi sa mladićem, ali oseća da joj nešto nedostaje. Sve se menja kada na ulici ugleda Emu (Léa Seydoux), mladu umetnicu sa plavom kosom, koja će postati centralna figura njenog odrastanja i emotivnog sazrevanja.

Njihova veza započinje kao prijateljstvo, ali brzo prerasta u strastvenu romansu ispunjenu nežnošću, strašću, ali i nesigurnostima. Adèle se pronalazi u Emi, otkrivajući svet umetnosti, slobode i queer identiteta, ali istovremeno se bori sa pritiscima društva, porodice i sopstvenim strahovima. Kako vreme prolazi, njihova veza evoluira i suočava se sa problemima nesuglasica, prevara i razlika u ambicijama – sve do neizbežnog kraja, ostavljajući Adèle ranjivom, ali transformisanom.

Kešiš nas vodi kroz ove emocije kroz minuciozne detalje – dugotrajni pogledi, suptilne promene izraza lica, tihe trenutke između rečenica. Njegov stil naglašava realizam, približavajući nas protagonistkinjama na gotovo voajeristički način, čime dodatno povećava emotivni naboj filma.

Gluma i Likovi

Jedan od najupečatljivijih aspekata filma svakako su glumačke interpretacije Adèle Exarchopoulos i Léa Seydoux. Njihova hemija na ekranu je izuzetno autentična, čineći svaki trenutak njihove veze bolno stvarnim.

• Adèle Exarchopoulos donosi neverovatno iskrenu i sirovu interpretaciju mlade devojke koja se razvija pred našim očima. Njena gluma nije stilizovana niti previše osmišljena – ona diše, oseća i pati zajedno sa svojim likom. Od njenih prvih nespretnih koraka u ljubavi do slomljenog srca i tuge, njena gluma nosi film i pruža mu osećaj dokumentarne autentičnosti.
• Léa Seydoux je podjednako impresivna kao Ema – harizmatična, samouverena i zrela, ona predstavlja suprotnost Adèle, istovremeno joj služeći kao mentor i ljubavnica. Njena likovnost kao umetnice, njeno samopouzdanje i sposobnost da kontroliše svoje emocije su ono što je čini fascinantnom figurom u Adèlinom životu.

Njihov odnos je ispunjen ne samo strašću, već i kompleksnim psihološkim nijansama. Od početne idilične ljubavi do otuđenosti i bola, Kešiš uspeva da kroz glumačke performanse prikaže širok spektar emocija koje odjekuju univerzalno.

Režija i Stil

Kešišov stil je gotovo hiperrealističan – koristi dugačke, statične kadrove, često se fokusirajući na lica i ekspresije likova. Kamera je često izuzetno blizu, pružajući nam intiman pogled na Adèle i Emu, kao da smo nevidljivi svedoci njihovih života. Ovaj dokumentaristički pristup doprinosi autentičnosti priče i pojačava emotivni intenzitet.

Posebnu pažnju privukle su eksplicitne scene seksa, koje su izazvale kontroverzu. Iako su kritičari i publika podeljeni po pitanju njihove dužine i intenziteta, one ne deluju eksploatatorski već kao produžetak emocionalne dinamike između Adèle i Eme. Ove scene, iako fizički eksplicitne, zapravo su emocionalno nabijene i ključne za razumevanje njihove veze.

Film koristi boju kao simboliku – plava je dominantna kroz čitav film, od Emine kose do umetničkih radova i osvetljenja. Plava boja ovde nije samo vizuelni motiv, već i metafora za strast, slobodu, ali i melanholiju i gubitak.

Tematska Dubina i Društveni Kontekst

Plava je najtoplija boja nije samo priča o romansi, već i o društvenim normama, klasnim razlikama i potrazi za identitetom. Adèle i Ema dolaze iz različitih sredina – dok je Ema umetnica koja se kreće u intelektualnim i progresivnim krugovima, Adèle je iz radničke porodice, nesigurna u svoje mesto u svetu. Njihove različite perspektive dovode do raskola u njihovom odnosu, ukazujući na složenost međuljudskih odnosa izvan same seksualnosti.

Takođe, film pruža snažan prikaz unutrašnje borbe sa sopstvenim identitetom – Adèle se suočava sa homofobijom i sopstvenim strahovima, što je prikazano kroz njeno skrivanje veze i nesigurnost u sopstvenu seksualnost.

Zaključak

Plava je najtoplija boja je jedan od najvažnijih filmova modernog queer filma i jedno od najiskrenijih prikazivanja prve ljubavi na filmu. Njegova dubina leži u sposobnosti da uhvati kompleksnost emocija – od euforije zaljubljenosti do razarajućeg bola gubitka. Kešišov pristup donosi hiperrealističan prikaz života, a maestralne interpretacije Exarchopoulos i Seydoux daju filmu dušu i autentičnost.

Iako kontroverzan i izazovan, film ostaje remek-delo savremene kinematografije, podsećajući nas na snagu ljubavi i emotivnu krhkost svakog od nas. Kao priča o ljubavi, identitetu i sazrevanju, Plava je najtoplija boja ostavlja dubok trag, dugo nakon što se završi poslednja scena.