The Godfather (1972)

Recenzija filma “The Godfather” (1972) – Epopeja o moći, porodici i američkom snu koji se pretvorio u noćnu moru

Francis Ford Coppolin Kum nije samo film – to je monumentalno delo koje je redefinisalo granice kinematografije, spojivši visoku umetnost sa hladnom realnošću organizovanog kriminala. Adaptacija istoimenog romana Maria Puza, ovaj film je više od pet decenija kasnije ostao ne samo ikona žanra, već i nezamenjivi deo kolektivne svesti. To je priča o vlasti, izdaji, ljubavi i moralnom padu, ispričana sa toliko senzibiliteta i dubine da svaki kadr deluje kao živopisna freska.

Radnja prati porodicu Corleone, moćnu mafijašku dinastiju u Americi 1940-ih i 1950-ih, kroz surovu tranziciju sa starog dona Vita (Marlon Brando) na njegovog najmlađeg sina Michaela (Al Pacino). Ono što počinje kao proslava venčanja (legendarna prva scena koja postavlja ton celog filma) prerasta u krvavu borbu za prevlast u svetu gde lojalnost ima cenu, a porodične veze su i najveća snaga i prokletstvo. Coppola ne glorifikuje nasilje – on ga koristi kao ogledalo koje razotkriva tamu ljudske prirode i cenu “uspeha” u senci američkog sna.

Gluma koja je postala mit:
Marlon Brando, u ulozi Vita Corleonea, stvara jednu od najuticajnijih likovnih interpretacija u istoriji filma. Njegov don Vito je spoj dostojanstva, brutalnosti i tuge čoveka koji je žrtvovao svoju dušu za porodicu. Govori šapatom, ali svaka reč ima težinu zlata. Al Pacino, tada mladi glumac, ostvaruje zvezdeni trenutak karijere kroz Michaelovu transformaciju od “nevinog” rata, sklonog intelektu, do hladnokrvnog šefa koji gubi ostatke čovečnosti. Njegove oči – prvo punje nesigurnosti, kasnije ledene odsutnosti – same pričaju celu tragediju. Uz njih, James Caan (Sonny, vatrena strast), Robert Duvall (Tom Hagen, tiho savezničko savest) i Diane Keaton (Kay, Michaelova savest koja gubi bitku) čine ansambl savršenih izvedbi.

Coppolina genijalnost – forma i suština:
Svaki kadar u Kumu je pažljivo komponovan kao slika: mračna paleta boja, senke koje progutanju likove, i kontrasti između svečanih okupljanja i nasilja u pozadini. Cinematograf Gordon Willis zaslužan je za vizuelni stil koji je filmu dao nadimak “tamni kum” – svetlina retko osvetljava lica, što simbolizuje nemoralnost sveta u kojem se priča odvija. Čuvena scena krštenja, gde se montažom prepliću verski obred i masovna likvidacija rivala, ostaje vrhunac filmske ironije i tehničke savršenosti.

Muzika Nina Rote (koja je zbog navodnog plagijata bila isključena iz Oscarske nominacije!) je nezaboravna – tužna truba teme Love Theme i turobni valceri postali su sinonim za samu esenciju filma.

Filozofija iza nasilja:
Kum nije film o mafiji – to je film o Americi. O korupciji sistema, o tome kako se moć gradi na leševima, i o tome da svaka odluka ima posledice. Vito veruje da kriminal može biti sredstvo za postizanje “časnog” života porodice; Michael, pak, postaje rob vlastitog pohlepnog pohoda da odbaci sve što ga čini čovekom. Coppola ne osuđuje svoje likove – on ih prikazuje kao proizvod okrutnog sveta koji ih je oblikovao. Porodične veze, religija, i čast su samo paravani za igre prevlasti.

Nasleđe i uticaj:
Pedeset godina kasnije, Kum i dalje drži status “savršenog filma”. Njegovi dijalozi (“Napraviću mu ponudu koju ne može da odbije”; “Drži svoje prijatelje blizu, a neprijatelje još bliže”) postali su deo pop-kulture, a analize njegovih tema su beskrajne. Dobio je tri Oscara (uključujući za najbolji film), ali njegova prava nagrada je to što generacije gledalaca i dalje otkrivaju nove slojeve u njegovoj priči.

Zaključak:
Kum je više od filma – to je iskustvo. Gledati ga je kao čitati veliki roman: svaki detalj ima smisao, svaka scena gradi karaktere i ideje. Nije nasilan koliko je psihološki zastrašujuć; nije brz koliko je hipnotičan. Coppola je napravio film koji je istovremeno epski i intiman, brutalno iskren i tragično lep. Ako postoji jedna stvar koju svaki filmski entuzijasta mora da uradi pre nego što umre, to je da pogleda Kuma. 10/10 – remek-delo koje će živeti zauvek.