The Amazing Spider-Man (2012)

“The Amazing Spider-Man” (2012) – Temelj novog početka ili ponavljanje starog?

Uvod u novi univerzum

Film The Amazing Spider-Man iz 2012. godine predstavlja pokušaj reimaginacije priče o Čoveku-pauku samo deset godina nakon što je Sam Raimi doneo njegovu prvu modernu ekranizaciju. Režiser Mark Veb, poznat po filmu 500 Days of Summer, bio je zadužen da u franšizu unese svežinu i emotivniju priču, oslanjajući se na savremeni filmski jezik i tehnologiju.

Iako se čini da su promene u odnosu na Raimijevu trilogiju suštinske, pitanje ostaje – da li ovaj film uspeva da opravda svoje postojanje kao „reboot“ ili se previše oslanja na već ispričanu priču?

Radnja i zaplet

Film se vraća korenima i ponovo donosi priču o poreklu Pitera Parkera (Endru Garfild), srednjoškolca iz Njujorka koji, nakon ujeda genetski modifikovanog pauka, stiče nadljudske moći. Međutim, za razliku od verzije iz 2002. godine, ovaj film se fokusira na misteriju nestanka Piterovih roditelja, Ričarda i Meri Parker, što daje dodatnu emocionalnu dimenziju njegovom putu.

Piterova istraživanja ga vode do kompanije Oscorp, gde otkriva vezu između svog oca i doktora Kurta Konorsa (Ris Ifans), naučnika koji pokušava da pronađe lek za ljude bez udova koristeći genetsku manipulaciju. Međutim, Konorsov eksperiment pođe po zlu, te se on transformiše u čudovišnog Jaszara (The Lizard), koji postaje glavni antagonist filma.

Dok Piter balansira između borbe sa Jaszarem i razvijanja romantične veze sa Gven Stejsi (Ema Stoun), kćerkom kapetana njujorške policije Džordža Stejsija (Denis Liri), on istovremeno pokušava da razotkrije tajne prošlosti svojih roditelja.

Karakterizacija i gluma

Endru Garfild kao Piter Parker / Spider-Man

Garfildov Piter Parker značajno se razlikuje od verzije Tobija Megvajera. Dok je Megvajerov Piter bio povučen i nesiguran, Garfild donosi lik koji je više introvertan, ali istovremeno i sarkastičan, brz na jeziku i sklon humoru, što ga čini verodostojnijim stripovskom predlošku. Međutim, njegova interpretacija ponekad odaje utisak buntovnog tinejdžera, više nalik na nekog iz modernih teen drama serija, nego na klasičnog Pitera Parkera kakvog poznajemo.

Ema Stoun kao Gven Stejsi

Jedan od najsvetlijih trenutaka filma jeste Gven Stejsi u tumačenju Eme Stoun. Za razliku od Meri Džej Votson iz Raimijeve trilogije, Gven je pametna, nezavisna i aktivno učestvuje u priči, a ne samo kao objekat Piterove ljubavi. Hemija između Garfilda i Stounove je izuzetno uverljiva, delom i zbog činjenice da su u to vreme bili par i u stvarnom životu.

Ris Ifans kao doktor Kurt Konors / Jaszar

Ifans donosi solidnu glumačku interpretaciju, ali problem je što njegov lik ne dobija dovoljno vremena da se razvije. Iako je njegova motivacija jasna – želja da povrati svoju ruku i pomogne čovečanstvu – film ne uspeva da ga učini slojevitim antagonistom kakav bi mogao da bude. Njegova transformacija u Jaszara deluje prebrzo, a CGI efekti koji prate njegov izgled ponekad deluju neubedljivo.

Denis Liri kao kapetan Džordž Stejsi

Denis Liri unosi ozbiljnost i autoritet u ulogu policijskog kapetana koji ne odobrava Piterove akcije, ali s vremenom razvija poštovanje prema njemu. Njegova priča ima emocionalnu težinu i donosi jedan od ključnih momenata filma.

Režija i vizuelni stil

Mark Veb se trudi da filmu da ličniji, emotivniji ton, za razliku od spektakularnog i stripovskog pristupa koji je imao Sam Raimi. Akcione scene su fluidne i dinamične, posebno one u kojima Piter koristi mreže za kretanje kroz grad. Po prvi put dobijamo point-of-view kadrove iz Piterove perspektive dok se ljulja između zgrada, što doprinosi doživljaju uranjanja u njegov svet.

Međutim, tonalno, film ponekad luta između realistične drame i klasičnog superheroja, ne uspevajući u potpunosti da pronađe sopstveni identitet. Takođe, vizuelni dizajn Jaszara je bio jedna od najčešćih kritika – njegov humanoidni izgled sa ravnim licem deluje manje zastrašujuće nego što bi mogao biti.

Scenarijo i struktura priče

Scenaristi Džejms Vanderbilt, Alvin Sargent i Stiv Kloves oslanjaju se na poznate elemente, ali dodaju i nove slojeve, poput istraživanja Piterovih roditelja. Ipak, film pati od problema sa tempom – prvih sat vremena posvećeno je razvoju likova i postavljanju misterije, dok druga polovina ubrzava događaje i donosi generički CGI obračun sa negativcem.

Osim toga, odluka da se izostavi klasična rečenica „S velikom moći dolazi velika odgovornost“ deluje kao nepotrebno udaljavanje od suštine priče o Spider-Manu.

Muzika i zvučni efekti

Džejms Horner, poznat po radu na Titaniku i Avataru, komponuje muziku za film, ali njegov skor nije toliko upečatljiv kao onaj koji je u Raimijevoj trilogiji stvorio Deni Elfman. Iako melodije ponekad uspevaju da prenesu emocije, nijedna numera se ne izdvaja kao prepoznatljiv Spider-Manov motiv.

Zaključak – Da li je reboot bio potreban?

The Amazing Spider-Man je solidan superherojski film sa odličnim glumcima, emotivnim momentima i vizuelno impresivnim scenama, ali ne uspeva u potpunosti da opravda svoje postojanje. Iako donosi nove elemente priče, suštinski ne nudi dovoljno drugačiji narativ u odnosu na verziju iz 2002. godine da bi se opravdala potreba za rebootom.

Najveća vrednost filma leži u hemiji između Garfilda i Stounove, dok su negativac i akcione sekvence manje upečatljive. Dok je Garfild odličan kao Spider-Man, njegov Piter Parker ponekad odudara od klasične interpretacije lika.

U konačnici, The Amazing Spider-Man je zabavan film koji donosi moderniji i vizuelno osvežen pogled na priču, ali ne uspeva da postane ultimativna verzija Čoveka-pauka.

Ocena: 7/10