The Matrix Resurrections (2021)

„Matriks: Uskrsnuća“ (The Matrix Resurrections, 2021) – Filmska recenzija

Povratak u simulaciju: nastavak koji deli publiku

Kada je 1999. godine Lana i Lili Vačovski (tada poznate kao braća Vačovski) svetu predstavile „Matriks“, malo ko je mogao da predvidi da će film postati jedna od najuticajnijih naučnofantastičnih priča svih vremena. Sa svoja dva nastavka, „Matriks: Reovlucije“ (2003) i „Matriks: Reincarnations“ (2003), saga je evoluirala u epsku priču o slobodnoj volji, sudbini i borbi protiv sistema. Gotovo dve decenije kasnije, „Matriks: Uskrsnuća“ (The Matrix Resurrections, 2021) pokušava da ponovo osmisli svoju mitologiju, ali sa značajnim odmakom od originalne trilogije.

Ovaj nastavak dolazi u režiji Lane Vačovski, bez njene sestre Lili, koja je odlučila da se ne vrati ovom univerzumu. I dok se film oslanja na nostalgiju i postmoderne koncepte, njegov prijem među publikom i kritikom bio je polarizovan. Da li je ovo smeli povratak kultnom univerzumu ili nepotrebna dekonstrukcija mita? Hajde da analiziramo.

Priča: Meta-narativ ili previše samosvesna ironija?

Radnja filma prati Toma Andersona (Kijanu Rivs), koji sada živi kao poznati programer i kreator video-igre „Matriks“, u svetu gde mu se sećanja na prošle događaje čine kao delovi igre koju je stvorio. Njegov život deluje kao simulacija unutar simulacije – svakodnevica mu je ispunjena terapijama kod analitičara (Nila Patrika Herisa) i susretima sa misterioznom Tifani (Keri-En Mos), ženom koju oseća da poznaje, ali ne zna odakle.

Kada se pojavljuje nova verzija Morfeusa (Jahja Abdul-Matin II) i mlada hakerka Bagz (Džesika Henvik), Neo ponovo biva uvučen u borbu protiv Matriksovog sistema. Ovaj put, njegov svet je složeniji nego ikada ranije – istina je zamagljena, a granica između stvarnosti i iluzije postaje još nejasnija.

Najveća promena u filmu dolazi kroz koncept meta-komentara na samu trilogiju. Film otvoreno diskutuje o sebi kao proizvodu industrije – u jednoj sceni čak i aludira na to da Warner Bros. insistira na nastavku bez obzira na želje kreatora. Ovaj postmoderni pristup je hrabar, ali i rizičan, jer može delovati kao cinična dekonstrukcija koja umanjuje emocionalni ulog priče.

Likovi i gluma: Povratak legendi, ali s promenama

Kijanu Rivs kao Neo – umorni izabrani

Kijanu Rivs donosi svoju karakterističnu smirenost i introvertnost, ali njegov Neo u ovom filmu deluje manje kao heroj, a više kao izgubljena duša. Njegova pasivnost u prvom delu filma može delovati frustrirajuće za publiku, ali u kontekstu narativa – gde se on ponovo „budi“ – to ima određenu težinu.

Keri-En Mos kao Triniti – srce priče

Iako u prvom delu filma ima ograničenu ulogu, Triniti postaje ključni element završnog čina. Njena transformacija i odluka u poslednjem delu filma donose jedan od jačih emotivnih trenutaka, iako nekima može delovati isforsirano.

Jahja Abdul-Matin II kao Morfeus – kontroverzni izbor

Najveća promena dolazi sa novim tumačenjem Morfeusa, koji više nije lik Lorensa Fišburna, već „hibridni program“ koji kombinuje Morfeusovu ideologiju sa agentom Smitom. Iako Jahja Abdul-Matin II donosi svež pristup, njegov lik ostaje nedovoljno razvijen, i teško je ne osetiti nostalgiju za originalnim Morfeusom.

Nil Patrik Heris kao Analitičar – novi arhitekta

Jedan od najjačih aspekata filma je lik Analitičara, koji preuzima ulogu novog kontrolora Matriksovog sistema. Njegova manipulacija emocijama i korišćenje ljubavi kao oruđa kontrole daje filmu zanimljivu filozofsku dimenziju.

Vizuelni stil i akcione scene: Manje inovativan, ali i dalje moćan

Za razliku od originalne trilogije, koja je postavila standarde u akcionom filmu sa bullet time efektima i stilizovanim borbama, „Uskrsnuća“ donose nešto drugačiji vizuelni pristup. Akcione scene su manje grandiozne, a film se više oslanja na emocionalni doživljaj nego na spektakl.

Međutim, nedostatak ikoničnih borbenih scena kakve su imali originalni filmovi (poput borbe u Dođou ili jurnjave na autoputu u „Reloaded“) može razočarati fanove koji su očekivali vizuelnu revoluciju.

Tematska dubina: Ljubav, kontrola i kapitalizam

Film uvodi novu filozofsku temu – ljubav kao ključni element kontrole. Dok su prethodni filmovi istraživali slobodnu volju, sudbinu i iluziju izbora, ovde vidimo emocije kao oblik programiranog zarobljeništva.

Analitičar objašnjava da ljudi ostaju pokorni ne zato što su uplašeni, već zato što žele ono što im je poznato i emotivno važno. Na taj način, film postaje i kritika modernog kapitalizma, gde se nostalgija i emotivna zavisnost koriste kao oružje industrije.

Zaključak: Hrabri nastavak ili promašaj?

„Matriks: Uskrsnuća“ je film koji nije za svakoga. Njegov metanarativ, dekonstrukcija priče i odsustvo klasične akcione dinamike mogu delovati razočaravajuće za fanove originalne trilogije. S druge strane, oni koji su spremni da prihvate ovaj film kao filozofsku meditaciju o industriji zabave, ljubavi i kontroli, mogu pronaći mnogo zanimljivih ideja.

Lana Vačovski je napravila film koji nije klasičan blokbaster, već provokativan, nesavršen, ali duboko ličan nastavak. Možda „Matriks: Uskrsnuća“ nije film koji smo želeli, ali je sigurno film koji odražava vreme u kojem živimo – vreme kada se borimo sa sopstvenim nostalgijama, simulacijama i očekivanjima.

Ocena: 6.5/10