Annihilation (2018)

“Annihilation” (2018) – Putovanje na granici razuma, nauke i užasa

Uvod

Film “Annihilation”, režiran i napisan od strane Aleksa Garlanda (Alex Garland), predstavlja jedan od najslojevitijih i najzagonetnijih naučno-fantastičnih filmova 21. veka. Inspirisan romanom Džefa Vandermera (Jeff VanderMeer), ovaj film ne samo da istražuje granice ljudske percepcije i identiteta, već dotiče teme evolucije, samouništenja i traume na načine koji ostavljaju gledaoce u stanju dubokog promišljanja.

Garland, poznat po svom radu na filmu Ex Machina (2014), još jednom pokazuje svoju sposobnost da kreira atmosferu neizvesnosti i intelektualne intrige. “Annihilation” nije konvencionalni naučno-fantastični film, niti klasični horor, već psihološka i filozofska meditacija upakovana u audiovizuelno iskustvo koje podseća na dela Tarkovskog, Kjubrika i Kronenberga.

Radnja i narativna struktura

Film prati Lenu (Natalie Portman), bivšu vojnu naučnicu i profesoricu biologije, koja kreće u ekspediciju u misteriozni fenomen poznat kao “Sjaj” (The Shimmer), zonu u kojoj se zakoni prirode menjaju i gde prethodne ekspedicije nisu uspele da prežive. Lena se pridružuje ekipi od četiri žene – psihološkinji Dr. Ventres (Jennifer Jason Leigh), geodetkinji Anji (Gina Rodriguez), fizičarki Džosi (Tessa Thompson) i medicinskoj istraživačici Kestler (Tuva Novotny).

Njihov zadatak je da prodru dublje u zonu i otkriju uzrok neobjašnjivih fenomena. Kroz film, saznajemo da je Lenin suprug, Kejn (Oscar Isaac), bio deo prethodne ekspedicije, ali se vratio teško bolestan i bez sećanja na ono što se dogodilo unutar Sjaja. Kako ekspedicija napreduje, granice između realnosti i halucinacije se brišu, a Lena se suočava ne samo sa spoljnim pretnjama, već i sa sopstvenim unutrašnjim demonima.

Priča je nelinearna, s flešbekovima koji razotkrivaju Leninu prošlost, odnos sa suprugom i psihološke motive koji je vode u ovu misiju. Garland koristi metodu fragmentarnog pripovedanja kako bi povećao osećaj misterije i nesigurnosti kod publike.

Teme i simbolika

Jedna od najupečatljivijih osobina filma jeste njegova bogata simbolika i višeslojna značenja.

1. Samouništenje i autodestruktivni instinkt

Film istražuje temu samouništenja ne samo na individualnom nivou (Lenina krivica zbog neverstva, Dr. Ventresina terminalna bolest), već i na genetskom i kosmičkom nivou. Sjaj, koji preoblikuje svaku ćeliju organizma koji uđe u njega, može se posmatrati kao metafora za rak – nekontrolisanu mutaciju koja na kraju vodi do smrti, ali istovremeno i do transformacije.

2. Evolucija i metamorfoza

Garland postavlja pitanje: da li je mutacija destrukcija ili samo još jedan oblik evolucije? Stvorenja unutar Sjaja su groteskna, ali istovremeno i lepa – životinje sa kombinovanim DNK, biljke koje imitiraju ljudske oblike, bića koja se nalaze na granici između realnog i nadrealnog.

3. Gubitak identiteta

Kako ekspedicija napreduje, članice tima gube osećaj sopstvenog identiteta. Na kraju, ostaje pitanje: da li se Lena uopšte vratila iz Sjaja ili je postala nešto drugo?

Vizuelni stil i atmosfera

Film se oslanja na izuzetno atmosferičnu fotografiju Roba Hardija (Rob Hardy), koja kombinuje pastelne boje Sjaja sa nadrealnim prizorima mutirane flore i faune. Upotreba svetlosti i refleksije stvara osećaj nestabilnosti, kao da gledalac nikada nije siguran šta je realno, a šta iluzija.

Poseban vizuelni vrhunac filma jeste scena u svetioniku, gde Lena susreće entitet koji imitira njene pokrete. Ova scena je jedan od najmoćnijih prikaza postepenog gubitka sopstva u naučnoj fantastici, a minimalistička koreografija i zvučni dizajn dodatno pojačavaju efekat nelagode.

Zvučni dizajn i muzika

Muzika Bena Salisburija (Ben Salisbury) i Džefa Baroua (Geoff Barrow) koristi sporadične melodije i elektronske disonance kako bi stvorila hipnotišuću atmosferu. Zvukovi su često iskrivljeni i neorganski, posebno u završnim scenama, čime se dodatno pojačava osećaj nadrealnosti.

Gluma i karakterizacija

Natalie Portman donosi snažnu i suptilnu izvedbu, kombinujući ranjivost i odlučnost u svojoj potrazi za odgovorima. Jennifer Jason Leigh daje hladnu, gotovo nehumanu interpretaciju Dr. Ventres, koja na kraju postaje simbol prihvatanja sopstvenog kraja.

Podrška u vidu Tesse Thompson, Gine Rodriguez i Tuve Novotny donosi različite perspektive – od racionalne nauke do impulzivne agresije – što čini dinamiku tima uverljivom. Oscar Isaac, iako ima ograničeno vreme na ekranu, uspeva da donese misteriju i nelagodu koja ostaje tokom celog filma.

Završetak – interpretacija i filozofski aspekti

Kraj filma je otvoren za interpretaciju. Da li je Lena i dalje ljudsko biće, ili je mutirana verzija sebe? Da li je Kejn, koji se vratio, uopšte Kejn? Film ne daje eksplicitne odgovore, već ostavlja gledaocima prostor za sopstvena tumačenja.

Garland sugeriše da promene nisu nužno dobre ili loše – one su jednostavno neizbežne. Bilo da posmatramo Annihilation kao metaforu za smrt, promenu, depresiju ili čak kolonizaciju i uticaj stranog entiteta na ekosistem, film ostavlja trajan utisak i postavlja više pitanja nego što daje odgovora.

Zaključak

“Annihilation” je hrabar i vizuelno fascinantan film koji kombinuje filozofske ideje sa nadrealnim hororom i naučnom fantastikom. Iako možda nije za svakoga, on pruža jedinstveno kinematografsko iskustvo koje zahteva pažljivog i otvorenog gledaoca.

Film se može interpretirati kao metafora za suočavanje sa nepoznatim, bilo da je reč o raku, mentalnim poremećajima ili smrti. Njegova lepota leži u činjenici da ostavlja mnogo prostora za razmišljanje, a njegova snaga u tome što ne daje lake odgovore.

Za ljubitelje filozofske naučne fantastike, “Annihilation” je obavezno gledanje – film koji se ne gleda samo očima, već i umom.