Terminator: Dark Fate (2019)

Recenzija filma Terminator: Dark Fate (2019)
Naslov: Dark Fate – Nostalgija i ambicija u borbi protiv sudbine

Uvod:
Šesta inkarnacija Terminator franšize, Dark Fate (2019), predstavlja kontroverzni pokušaj da se vrati magiji prvobitnih filmova. Režiser Tim Miller (Deadpool) i producent Džejms Kameron (koji je napisao scenario) udružili su snage kako bi “poništili” sve filmove nakon Terminator 2: Sudnji dan (1991), nudeći direktan nastavak koji kombinuje nostalgiju sa modernim akcionim pristupom. U središtu pažnje su povratak Linde Hamilton kao Sara Konor i Arnolda Švarcenegera kao T-800, ali i nova generacija likova koji preuzimaju mantiju borbe protiv mašina. Da li je ovo konačan ispravak kursa ili još jedan promašaj u franšizi?

Radnja i Tematika:
Radnja filma smeštena je 2022. godinu, dvadesetak godina nakon događaja iz T2. Dani Ramos (Natalija Rejes), mlada Meksikanka, postaje meta novog Terminatora, Rev-9 (Gabrijel Luna), hibrida tečnog metala i endoskeleta. Nju štite usiljeni saveznici: augmentirana vojnica Grejs (Makenzi Dejvis), Sara Konor (Linda Hamilton) i neočekivani saveznik – “pošteđeni” T-800 (Arnold Švarceneger). Priča, kao i u originalu, kruži oko begstva i borbe za preživljavanje, ali unosi novi kontekst: Dani nije budući vođa pokreta otpora, već simbol kolektivne borbe protiv sudbine.

Teme sudbine, otpora i čovečnosti protežu se kroz film. Sara, izgubivši sina Džona, postaje cinični lovac na Terminatore; Grejs, kao čovek modificiran tehnologijom, predstavlja most između ljudskog i mašinskog; a T-800, sada sa imenom “Karl”, razvija svest i želi iskupljenje. Rev-9, kombinacija T-1000 i T-X, inkarnira neminovnost tehnološke apokalipse.

Režija i Akcione Scene:
Tim Miller donesi dinamiku iz Deadpoola: akcione scene su brutalne, brze i inventivne. Uvodna sekvenca u Gvatemali, gde Rev-9 napada Daniju na fabrici, podseća na klasike iz 80-ih, dok spektakularna potera na autoputu kombiniuje praktične efekte sa CGI-jem. Finalna bitka u hidroelektrani ističe kreativnu upotrebu okoline, iako se oslanja na previše eksplozija. Međutim, akcija ponekad gubi ritam usled prenatrpanosti, a Rev-9, iako impresivan vizuelno, nema karizmu Roberta Patrika ili T-1000.

Gluma i Likovi:
Linda Hamilton je nepobediva. Sara Konor je istraumirana, ali i neumoljiva, noseći film na svojim plećima. Arnold, iako sveden na sporednu ulogu, daje dubinu Karlu, Terminatoru koji nauči da “živi”. Makenzi Dejvis (Grejs) je fizički impozantna, ali njen lik nedovoljno istražen; Natalija Rejes (Dani) ima autentičnu ranjivost, ali njen razvoj od radnice do vođe oseća se ishitreno. Gabrijel Luna kao Rev-9 je efikasan, ali nedostaje mu psihološka slojevitost.

Vizuelni Efekti i Muzika:
CGI je solidan, posebno u sceni “pomlađivanja” Edvarda Furlonga (Džon Konor), mada ne bez grešaka. Rev-9-ovo razdvajanje endoskeleta i tečnog metala je tehnički vrhunac. Međutim, preterana upotreba digitalnih efekata u akciji umanjuje osećaj stvarnosti.

Muzika Džanki XL-a (Tom Holkenborg) kombinira teme iz T2 sa industrijskim ritmovima, ali nedostaje memorabilan motiv. Originalna tema Brada Fidela je prisutna u ključnim momentima, podsećajući na emocionalnu težinu franšize.

Jake Strane:
Dark Fate ima ambiciju da bude više od nastavka – želi da bude komentar o savremenim strahovima (migracije, veštačka inteligencija). Meksiko-Teksas granica kao mesto radnje nije slučajna, ali politička poruka je površna. Takođe, film pati od nedostatka originalnosti: struktura je previše slična T2 (begstvo + mentorstvo + finalna bitka), što ga čini predvidljivim.

Zaključak:
Terminator: Dark Fate je najbolji nastavak od T2, ali to nije dovoljno da opravda postojanje. Film uspeva zahvaljujući Lindi Hamilton i emocionalnim momentima (npr. Sara i Karlova žrtva), ali ne nudi ništa novo u mitologiji. Akcija je uzbudljiva, ali preduga, a nova generacija likova nema karizmu originala. Za fanove, ovo je zadovoljavajuće pročišćenje franšize; za ostale – solidan akcioni film sa izgređenim porukama.

Ocena: 7/10
Dark Fate je kao Terminator koji pokušava da se preruši u čoveka: na površini uverljiv, ali bez srca prvih filmova. Možda je vreme da franšiza kaže “Hasta la vista, baby” i pronađe mir.