Pusher (1996)

Recenzija filma “Pusher” (1996) – Najgora noćmoć kopenhaskog podzemlja

Nicolas Winding Refn, danas svetski poznat po svojim stilizovanim, neon-noir spektaklima poput “Drive” (2011) ili “Bronson” (2008), svoju karijeru započeo je skromno, ali neosporno moćnim debijem – kriminalnim trilerom “Pusher” (1996). Ovo remek-delo nordijskog realizma, smešteno u mračne ulice Kopenhagena, nije samo obeležilo početak Refnove autorske vizije već je i redefinisalo danski kinematografski pejzaž, uvodeći ga u eru neuljepšane brutalnosti i moralne ambivalencije.

Radnja: Spiralni kolaps jednog dilera
Frank (Kim Bodnia), srednjovečni diler kokaina, živi u svetu koji je sam stvorio – svetu brzih para, površnih prijateljstava i stalne opasnosti. Njegov “posao” odvija se u simbiozi sa Milošem (Zlatko Burić), šarmantnim ali nepredvidivim bosom narko-mafije, i Tonijem (Mads Mikkelsen u svojoj prvoj ulozi), naivnim pomocnikom čija loša odluka postaje katalizator katastrofe. Kada Frank zajedno s Tonijem pokuša da proda šaržu droge švedskim kriminalcima, transakcija se pretvara u haos, a Frank ostaje dužan Milošu ogromnu sumu novca. U narednih 48 sati, njegov život postaje trka sa vremenom, gde svaka odluka pogoršava stanje, a svaki saveznik postaje potencijalni izdajnik.

Stil i atmosfera: Dokumentarac pakla
Refn ovde odbacuje holivudski glamurak i umesto toga bira pristup koji podseća na cinéma vérité. Kameru drži u rukama, koristi naturalno osvetljenje i gradske lokacije koje smrde očajem. Scenografija nije samo kulisa – kafane s prljavim stolovima, stanovi prekriveni pepeljarama, ulice koje nikada ne spavaju postaju likovi sami po sebi. Montaža je brza, haotična, gotovo nasilna, s rekativno kratkim kadrovima koji pojačavaju osećaj nemira.

Soundtrack, miks disko ritmova i industrijskog šuma, ne prati radnju već je suprotstavlja – kao da sam grad svira svoju pesmu haosa. Refn čak koristi i dijaloge koji se preklapaju, što dodatno razara iluziju kontrolisanog narativa. Ovo nije film o kriminalu; ovo je kriminal postao film.

Likovi: Antijunaci bez dna
Kim Bodnia, danski glumac sa naletom divljine u pogledu, daje jednu od najintenzivnijih uloga devedesetih. Frank nije antiheroj – on je čovek čiji je moralni kompas davno pokvaren, ali koji ipak pokušava da se drži nekih granica. Njegova panika, kada shvati da je izgubio kontrolu, prikazana je kroz fizikalnost: znoj, drhtanje, bjesnilo koje izbija iz svakog pokreta.

Zlatko Burić kao Miloš krade svaku scenu u kojoj se pojavi. Njegov smeh, koji prelazi u pretnju za sekund, savršen je portret čoveka koji vlada ulicom posredstvom straha i karizme. Mads Mikkelsen, tada nepoznato lice, već pokazuje znake buduće zvezde kroz Tonijevu naivnost koja skriva potisnuti bes.

Teme: Propast bez iskupljenja
“Pusher” nema nameru da opravdava ili osudi svoje likove. Ovo je priča o krugu propasti gde je svaka “sloboda” iluzija. Frankova pohlepa nije jedini problem – sistem u kojem postoji je dizajniran da proždre svoje igrače. Čak i Miloš, naizgled moćan, zarobljen je u istoj mreži straha i pohlepe.

Refn istražuje i dinamiku muškosti u kriminalnom svetu. Frankovo samopouzdanje temelji se na dominaciji, ali kada se njegov status ugrozi, on postaje životinja u ćošku. Nasilje nije spektakl; ono je rutina, dosadno i ružno.

Kulturološki uticaj i nasleđe
“Pusher” je postao kultni film ne samo u Danskoj već i među ljubiteljima žanra širom sveta. Refn je snimio dva nastavka – “Pusher II” (2004) i “Pusher III” (2005) – koji dubinski istražuju likove Tonija i Miloša, stvarajući trilogiju koja se može porediti sa Kurosavinim “Državnim neprijateljem”.

Film je takođe inspirisao britanski rimejk (2012), ali original ostaje nezamenjiv zbog autentičnosti. Danska je nakon “Pushera” doživela talas sličnih projekata (“Blinkende lygter”, “R”), ali nijedan nije uhvatio tu sirovu energiju prvobitnog udarca.

Zaključak: Neumoljivo remek-delo
“Pusher” nije film za sve. Njegova nemilosrdna nihilistička vizija može biti previše za one koji traže utehu ili red. Međutim, za one koji cene kino kao ogledalo najtamnijih delova ljudske prirode, ovo je nezaboravno iskustvo. Refn ne dozvoljava gledaocu da diše – tera nas da trpimo svaku Frankovu grešku, svaki lažni osmeh Miloša, svaki trenutak kada bi sve moglo biti drugačije, ali nikad neće biti.

U svetu gde su kriminalni filmovi često romantizovani, “Pusher” stoji kao surov podsjetnik: nema slave u ovom poslu, samo preživljavanje. A ponekad – ni to.