Mufasa: The Lion King (2024)

Recenzija filma „Mufasa: The Lion King“ (2024) – Bespotrebni prequel koji narušava magiju originala

Ocena: 2/5

„Mufasa: The Lion King“ (2024), režiran od strane oskarovca Barija Dženkinsa, predstavlja prequel Diznijevog legendarnog animiranog filma iz 1994. godine. Ovaj film pokušava da pruži dubinu i proširenje priče o kralju lavova, ali umesto toga donosi bledunjavu i nepotrebnu priču koja ne opravdava svoje postojanje.

Priča bez pravog cilja

Radnja se fokusira na mladog Mufasu, lavčeta koje prolazi kroz težak život pre nego što postane legendarni kralj. Film pokušava da istraži njegovu prošlost, prijateljstva, rivalstva i prepreke koje ga oblikuju. Međutim, umesto da otkrije nešto novo i značajno, scenarista Džef Nejtanson (poznat po scenariju za rimejk iz 2019.) pruža generičnu, predvidivu narativnu strukturu koja ne donosi nikakve iznenađujuće obrate.

Film koristi ram priču u kojoj Rafiki prepričava mladom Simbi i njegovoj ćerki Kijari priču o Mufasinom životu. Nažalost, umesto da ova narativna tehnika obogati film, ona samo dodatno naglašava njegovu nepotrebnost – svi znamo kako Mufasina priča završava, i ovo objašnjenje ne donosi ništa novo niti značajno.

Vizuelno impresivan, ali emotivno hladan

Dizni nastavlja sa fotorealističnom animacijom, koja je tehnički besprekorna, ali emocionalno sterilna. Lavovi i druge životinje izgledaju zapanjujuće realistično, ali su lišeni izražajnosti koja je činila originalni film tako emotivno moćnim. U poređenju sa animacijom iz 1994, gde su likovi imali širok spektar emocija, ovde su njihovi izrazi ukočeni, što otežava vezivanje za priču.

Scenografija afričke savane je prelepa, sa bogatim detaljima i spektakularnim pejzažima, ali kada likovi ne uspevaju da nas dirnu svojim emocijama, sve to ostaje samo prazna vizuelna estetika.

Muzika – bledi odjek originala

Jedan od ključnih elemenata originalnog „Kralja lavova“ bila je nezaboravna muzika Hansa Cimera, Eltona Džona i Tima Rajsa. Novi film donosi kompozicije Lina-Manuela Mirande, ali one nemaju ni blizu istu emotivnu težinu. Pesme su generične, bez one grandioznosti i dirljivosti koje su krasile originalni film.

Hans Cimer se vratio da ponovo obradi neke svoje teme iz prethodnih filmova, ali one ovde deluju reciklirano i ne izazivaju istu emociju. Najjači muzički momenti su zapravo oni koji podsećaju na original, što samo pokazuje koliko je ovaj film zavisan od nostalgije, a ne od sopstvene kreativnosti.

Glumačka postava – talenti bačeni u vetar

Aron Pjer pozajmljuje glas mladom Mufasi, dok Kelvin Harison Jr. tumači Taku (budućeg Skara). Iako su obojica talentovani glumci, njihovi dijalozi su često suviše plošni da bi ostavili jak utisak. Mads Mikelsen daje glas novom negativcu, Kirosu, ali čak ni on ne uspeva da unese dovoljno harizme da bi njegov lik bio zanimljiv.

Problem nije u glumcima, već u scenariju koji im ne daje priliku da zaista zablistaju. Dijalozi su uglavnom ekspozicioni i bez dubljeg emocionalnog sloja, što čini da priča zvuči kao ispričana bajka, a ne kao živa avantura.

Najveći problem – nepotrebnost filma

Glavno pitanje koje se nameće nakon gledanja „Mufasa: The Lion King“ jeste: zašto ovaj film uopšte postoji?

Nije kao da je publika tražila prequel koji će objasniti Mufasinu prošlost – on je u originalnom filmu već bio savršeno definisan kao plemeniti kralj. Njegova priča je bila jednostavna, ali snažna. Ovaj film pokušava da pruži dodatnu pozadinu, ali na kraju samo razvodnjava mit koji je već bio moćan sam po sebi.

Takođe, postoji osećaj da je Dizni napravio ovaj film isključivo iz komercijalnih razloga, ne zbog želje da ispriča kvalitetnu priču. Sve u vezi sa filmom deluje kao pokušaj da se zaradi na nostalgiji, bez ikakve istinske kreativnosti ili umetničke svrhe.

Zaključak – još jedan zaboravljiv Diznijev nastavak

„Mufasa: The Lion King“ nije katastrofalan film, ali je potpuno nepotreban i zaboravljiv. Tehnički aspekti su impresivni, ali priča ne dodaje nikakvu vrednost originalnoj sagi, a emotivna praznina fotorealistične animacije dodatno umanjuje njegov uticaj.

Ako ste veliki fan „Kralja lavova“, bolje je da se ponovo vratite originalu iz 1994. ili čak rimejku iz 2019. Ovaj film jednostavno nema dovoljno duše ni inovacije da bi ostavio trajan utisak.

Konačna presuda: 2/5 – Tehnički impresivan, ali emotivno prazan i suštinski besmislen prequel.