Prometheus (2012)

Recenzija filma “Prometheus” (2012) – Epohalno putovanje u srce kosmičkog straha i egzistencijalnih pitanja

Ridley Scott, maestro naučne fantastike, vraća se žanru koji ga je proslavio (uz Alien i Blade Runner) ambicioznim i vizuelno spektakularnim Prometheusom. Ovaj film, koji je istovremeno prednastavak i duhovni naslednik Alien sage, nije samo horor u svemiru – to je grandiozna filozofska parabola o poreklu čovečanstva, aroganciji stvaralaca, i beskrajnoj potrazi za odgovorima koji mogu uništiti ono što najviše volimo. Dramska ambicija i vizuelna raskoš čine ga jednim od najdiskutovanijih ostvarenja 21. veka, mada njegova kompleksnost deli publiku: neki vide remek-delo, drugi nedovršenu epsku priču.

Radnja prati naučnu ekspediciju broda Prometheus u 22. veku. Doktorka Elizabet Šo (Noomi Rapace) i njen partner Čarls Holovej (Logan Marshall-Green) kreću u misiju da pronađu “Inženjere”, drevnu vanzemaljsku rasu čije DNK navodno odgovara ljudskoj. Njihovu posadu čine hladna upraviteljika Vickers (Charlize Theron), android Dejvid (Michael Fassbender), i cinični kapetan Janek (Idris Elba). Kada otkriju misteriozni svet i piramide pune tajanstvenih artefakata, njihova znatiželja pretvara se u noćnu moru: otkrivaju da su Inženjeri možda stvorili čovečanstvo kao eksperiment, ali i da su spremili apokaliptično oružje protiv njih…

Scott ovde ne gradi klasičan “monstrum u brodu” narativ. Umesto toga, postavlja pitanja koja prožimaju celu priču: Zašto smo stvoreni? Da li nas Bogovi mrze? Da li je znanje vredno žrtve? Atmosfera je gorka i gotovo religiozna – kamera Dariusz Wolskog snima pustinjske planete, titanske strukture i holografske karte poput svetilišta iz drugog sveta, a muzika Marc Streitenfelda spaja tihu tugu sa jezivim elektroničkim prizvucima. Vizuelno, ovo je remek-delo: od fascinantnog dizajna Inženjera i njihovih arhitektonskih čuda, do organskih terorā sfinga ispunjenih crnim tečnostima i mutiranim oblicima života.

Jaka strana filma:

• Michael Fassbender krade scenu kao android Dejvid, čiji je karakter najdublje razvijen. Njegova detinja radoznalost, opsesija sa Lawrenceom od Arabije i pasivno-agresivna manipulacija posadom čine ga jednim od najsloženijih Scottovih likova. Njegova scena prve “interakcije” sa Inženjerima bez reči je majstorija glume.
• Noomi Rapace odaje hommage Sigurni Viver iz Aliena u sceni hirurške akcije koja je već ušla u legendu (sekvenca s automatskom operacionom jedinicom), ali donosi i emotivnu dubinu žene koja se bori sa gubitkom vere i fizičkim traumama.
• Egzistencijalni strah – Scott ne plaši publiku samo sa “ksenomorfima”, već ide dalje: šta ako smo mi samo slučajni eksperiment u laboratoriji bogova? Ovo nije horor tela, već horor uma.

Kontroverze i slabosti:

• Radnja ima rupa i nelogičnosti (npr. naučnici koji skidaju helmice na nepoznatoj planeti, likovi koji donose naivne odluke), što kod nekih ruši verodostojnost.
• Spoj filozofije i akcije ponekad je neujednačen – finale naglo prelazi u klasični akcioni preživljavanje, ostavljajući mnoga pitanja bez odgovora.
• Likovi osim Šo i Dejvida često su površni (posebno Vickers, koja je potcenjena), što smanjuje emotivnu povezanost.

Zaključak:
Prometheus je film koji zaslužuje pažnju uprko svojim manama. To je retko ostvarenje koje teži da bude pametno i spektakularno u isto vreme, riskirajući da razočara one koji žele jednostavne odgovore. Scottova vizija je hrabra, mračna i duboko poetska – priča o ljudima koji se penju na Olimp da bi otkrili da su bogovi mrtvi, a pakao ih čeka u njima samima. Nije savršen, ali njegova ambicija, umetnička hrabrost i Fassbenderova izvanredna izvedba čine ga nezaobilaznim.

8/10 – Vizuelno zadivljujuće, intelektualno provokativno, ali nepotpuno. Film koji će vas naterati da raspravljate satima nakon što se završi… što je možda i bila poenta.

• recenzija filma